Američke kompanije postale su zavisne od jeftine robe koja dolazi od kineskih dobavljača. Ali u svetu nakon COVID-a koji možda ulazi u Drugi hladni rat, oslanjanje na Kinu znači da su američka preduzeća taoci autokratskog režima koji izgleda nesvestan štete koju nanosi sopstvenoj ekonomiji, a još manje globalnoj.
Od najranijih dana COVID-19, Kina je praktikovala politiku nulte tolerancije kako bi sprečila širenje COVID-a među njenom populacijom. Nakon početka pandemije i ogromnog broja slučajeva oko Vuhana i širom Kine, vlada je proglasila pobedu i hvalila se svojim superiornim metodom obuzdavanja u poređenju sa zapadnim državama
Ovaj drakonski pristup imao je zasluga u najranijim danima, kada su rizici od virusa bili nepoznati i kada se nije znalo kako se virus širi. Dve godine kasnije i milijarde doza vakcina koje su omogućile zapadnim zemljama da se ponovo otvore, zaključavanje bilo koje vrste izgleda nepraktično i agresivno prekoračenje.
Ali Kina je zaključala dva od svoja tri najveća grada: Šangaj, globalni finansijski centar i kineski ekvivalent Njujorku; i Guangdžou, masivni proizvodni i distributivni grad. Obe su dom nekih od najvećih svetskih luka – luka u Šangaju je najveća na svetu, a Guangdžou je četvrta po veličini. Kombinovano, dva lučka grada obrađuju skoro tri puta veću količinu tereta nego što cela SAD uveze svake godine.
Zatvaranje u Šangaju počelo je 2. aprila, a zatvaranje u Guangdžouu počelo je 11. aprila. Prema izveštaju Rojtersa, najmanje 373 miliona ljudi – koji doprinose 40% kineskog BDP-a – je pogođeno. Ovo je otprilike ekvivalent uklanjanju kombinovanih ekonomija Japana i Meksika iz globalne ekonomije.
Doći će do naleta kontejnera iz Kine kada ponovo pokrene svoju ekonomiju, ali niko ne zna kada će se to dogoditi, koliko će trajati i koliko su domaći lanci snabdevanja spremni. Za sada znamo da tržište tereta usporava i Kina samo pogoršava stvari.
Količina kontejnera iz Kine opala je za 31% od 6. aprila
FreightVaves procenjuje da kineski uvoz trenutno predstavlja najmanje 16% ukupnog obima transporta u SAD.
Prema SONAR-u, količina kontejnera iz kineskih luka počela je da opada 6. aprila, a od 15. aprila opala je za više od 31%. Ovo usporavanje obima će uticati na američko tržište površinskog tereta jer manji obim tereta ulazi u američke transportne i intermodalne mreže.
Što duže Kina ostane u blokadi, veći je uticaj na lance snabdevanja u SAD. Pored gušenja kineske proizvodnje, blokade mogu naštetiti američkoj domaćoj proizvodnji i distribuciji. Zalihe su na rekordnom nivou, ali bi mogle brzo da nestanu, baš kao i 2020. godine.
Fabrike u Kini zavise od lokalnih proizvođača, od kojih se mnoge nalaze u blizini fabrika koje opslužuju i podležu istim blokadama.
Takođe ne znamo kakva je situacija sa sirovinama koje dolaze u zemlju
Teretne mreže su dvosmerne, što znači da brodovi koji čekaju uz obale Kine sadrže neke sirovine koje se koriste u fabričkoj proizvodnji. Procenjuje se da postoji 300 kontejnerskih brodova i 500 brodova za rasuti teret uz obalu Kine, natovarenih svim teretima, od delova mašina, komponenti do metalne rude do žitarica. Roba koja se nalazi na ovim brodovima koristi se za domaću potrošnju, ali takođe igra vitalnu ulogu u kineskim proizvodnim lancima snabdevanja.
Koliko će vremena biti potrebno za istovar i transport ovih sirovina? Niko ne zna. A pošto je Kina netransparetna, nemamo dobre podatke o situaciji na terenu. Što duže Kina ostane u izolaciji, to će verovatno biti potrebno duže da se nastavi normalni proizvodni ciklus.
Velika razlika između ovog zaključavanja i onog u februaru 2020. je u tome što je ostatak sveta otvoren i neće biti tolerantni na poremećaje. Potrošači neće čekati na proizvode – posebno kada su u pitanju artikli koji potpadaju pod diskrecionu potrošnju. Ako proizvodi kasne, potrošači će samo kupiti alternativnu robu ili ništa.
Na kraju će sve zaostale porudžbine biti isporučene. Ako se proces povećanja obima isporuke desi brzo, onda će američke luke verovatno videti reprizu prošlogodišnjeg priliva i zaostatka u isporuci.
Međutim, ako proces potraje duže, to bi moglo biti gore za privredu, jer bi narušilo prognoze lanca snabdevanja.
Ovo će imati dugotrajne posledice u decenijama koje dolaze.